Evo nastavka priče:
…izvadio debelu svesku i staru hemijsku olovku. Bacio ih je na sto pred mene, a zatim me pogledao hladnim, ali ne i zlim očima.
— „Prestani da plačeš,“ — rekao je mirnim, dubokim glasom koji je odjekivao pustim hodnikom. — „Tvoj otac je kukavica i bezočni lažov. Mislio je da može svoju rođenu kćerku da ostavi kao ulog. Ali ja nisam životinja.“
Zastala sam u mestu, brišući suze rukavom stare majice. Srce mi je i dalje divljački lupalo, ali u njegovom glasu nije bilo agresije.
— „Kao što vidiš, ova kuća ima tri sprata, a ja sam sam,“ — nastavio je, pokazujući rukom prema prostranom, ali zapuštenom dnevnom boravku. — „Moje ime je Goran. Ova sveska na stolu je tvoj račun. Svaki dan koji provedeš ovde, sarađujući i pomažući oko kuće, vodiće se kao pošten rad. Ja ću ti platiti školu, imaćeš svoju sobu, hranu i sigurnost. Ali tvom ocu neću dati ni centa, niti će te ikada više dotaći.“
Ispostavilo se da je Goran bio čovek koji je nekada i sam izgubio sve zbog kocke, ali se izvukao i postao poslovan čovek sa strogim moralnim kodeksom. Prezirao je ljude poput mog oca. Tog dana, umesto da postanem žrtva, dobila sam zaštitnika kakvog nikada nisam imala u rođenom roditelju.
Godine su prolazile. Goran je održao svaku reč. Nabavio mi je knjige, upisao me u dobru školu i pružio mi dom u kojem nije bilo straha, vikaja i dugova. Učila sam noćima, gurnuta željom da dokažem da vredim više od brojke na papiru mog oca.
Kada sam napunila 22 godine, diplomirala sam na Pravnom fakultetu kao jedan od najboljih studenata u generaciji. Goran je sedeo u prvom redu na mojoj promociji, ponosan kao da sam mu rođena kćerka.
A onda se, jedne večeri, na vratima ponovo pojavio moj otac.
Izgledao je propalo, ostario i usamljen. Stajao je na prag sa drskim osmehom, misleći da može jednostavno da uđe i nastavi tamo gde je stao.
— „Došao sam po svoju kćerku,“ — rekao je Goran sa praga. — „A i da vidim jesmo li ‘prebili’ onaj stari dug od 30.000 evra.“
Izašla sam iz hodnika i stala pored Gorana. Pogledala sam čoveka koji me je pre osam godina prodao za kockarski dug, i po prvi put u životu nisam osećala nikakav strah.
Iz tašne sam izvadila fasciklu i predala mu dokument.
— „Ovo je sudski nalog za zabranu prilaska,“ — rekla sam mirno, gledajući ga pravo u oči. — „A ovo pored je tužba za zanemarivanje i zlostavljanje maloletnog lica. Goran ti ne duguje ništa. Ti si taj koji duguje — meni, za svaku suzu i svaki strah. Ako te još jednom vidim blizu ove kuće, lično ću se postarati da provedeš sledećih deset godina iza rešetaka.“
Zino je od šoka, gledajući u papire, pa u mene. Nije mogao da prepozna uplašenu devojčicu od 14 godina u ženi koja je stajala pred njim. Okrenuo se bez reči i pobegao niz ulicu, baš onako kako je pobegao i one noći kada me je ostavio.
Zatvorila sam vrata i pogledala Gorana. Nasmešio mi se i rekao:
— „E sad je tvoj račun zvanično zatvoren.“