Pogledao sam je u neverici. U očima joj se videla mešavina straha i nečeg nalik na skrivenu napetost. Srce je počelo ubrzano da mi lupa, a kroz glavu mi je u sekundi prošlo hiljadu scenarija.
— „O čemu ti to pričaš, Jelena?“ — upitao sam, glasa odjednom promuklog. — „Šta to imaš da mi kažeš o mojoj ženi?“
Privukla je stolicu bliže meni, osvrnula se prema vratima kao da neko može da uđe, iako smo znali da je moja supruga Maja na poslu bar još tri sata. Sela je, sklopila ruke u krilu i duboko udahnula.
— „Obaćaj mi prvo da nećeš napraviti glupost. I obaćaj mi da joj nećeš reći da sam ti ja ovo otkrila. Jer ako sazna da znaš, uništićeš sve, a ja ću ispasti najgora osoba na svetu što sam se umešala.“
Klimnuo sam glavom, nesposoban da izustim reč. Obećanje sam dao pre nego što sam uopšte shvatio šta prihvatam.
— „Slušaj me pažljivo,“ — počela je tihim, skoro šaputavim glasom. — „Tvoj brak… sve ovo što misliš da imaš sa Majom… nije onako kako izgleda. Ona već mesecima priprema nešto iza tvojih leđa. Ali ne radi se o drugom muškarcu, ako si na to pomislio. Radi se o mnogo ozbiljnijoj stvari.“
Zastala je, a ja sam osjetio kako mi se želudac steže u čvor.
— „Moj muž mene nije izbacio iz kuće zbog one svađe oko koje sam vam pričala,“ — nastavila je sa suzama u očima. — „Izbacio me je jer sam otkrila šta Maja i on rade iza tvojih leđa. Tvoja žena je pre nekoliko meseci tajno podigla ogroman kredit, stavljajući pod hipoteku deo vaše imovine za koji nisi ni znao da je mogla da založi. Njen posao… ona je pred bankrotom već godinu dana. A moj muž joj je u tome pomagao, prala je novac preko njegove firme!“
Sedeo sam potpuno skamenjen. Reči su izlazile iz njenih usta, ali moj mozak jednostavno nije mogao da ih obradi. Maja? Moja Maja, koja je svako veče sedela sa mnom za stolom, planirala letovanja i pričala o budućnosti?
— „Čekaj… to je nemoguće,“ — promucao sam. — „Maja me obaveštava o svemu. Imamo zajednički račun, znam za sve finansije…“
— „Nemaš pojma ni o čemu,“ — prekinula me je Jelena, a iz glasa joj je nestala ona blagost koju je imala prethodnih dana. — „Ona ima drugi račun. Dva računovođe. Sve je spremno da, ukoliko posao konačno propadne, sva krivica i dugovi padnu na tebe, jer su papiri tako sastavljeni da se ti vodiš kao suosnivač njene senkovite firme. Moj muž je uvučen u to do guše, i kad sam pretiila da ću sve reći tebi, nastao je pakao. Izbacio me je da bi zaštitio sebe i nju!“
Ustanuo sam sa stolice. Glava mi je pucala. Pogledao sam kroz prozor — sunčan dan, mirna ulica, a moj svet se upravo raspadao na komade.
— „Zašto mi ovo govoriš tek sad?“ — upitao sam, okrenuvši se ka njoj. — „Živiš pod našim krovom dve nedelje. Jedeš našu hranu, smeješ se sa njom svako veče!“
Jelena je ustala, prilazeći mi sa izrazom krivice.
— „Zato što nisam imala hrabrosti! Zato što sam se plašila! Ali ne mogu više da gledam kako te pravi budalom. Svaki put kad te pogleda u oči i nasmeje se, meni se sloši. Imate mesec dana pre nego što banka pokrene postupak. Ako sad ne uradiš nešto, ostalaćeš bez svega — bez kuće, bez ušteđevine, sa dugovima koje nećeš otplatiti do kraja života.“
Izvadila je iz džepa mali USB fleš-drajv i stavila ga na sto između nas.
— „Ovde su skenirani dokumenti. Izveštaji iz banke, ugovori, prepiske između nje i mog muža. Pogledaj sam. Ali zapamti šta si mi obećao. Ako joj priznaš da sam ti ja ovo dala, oni će naći način da svale sve na mene i izvuče se.“
U tom trenutku, u hodniku se začulo otključavanje ulaznih vrata.
Maja se vratila sa posla ranije.
Jelena je u sekundi promenila izraz lica, brzinski sklonila fleš u moj džep jakne koja je visila na stolici, i glasno rekla: — „Evo, skuvala sam kafu, baš sam htela da pozovem i Maju čim uđe!“
Vrata kuhinje su se otvorila. Maja je ušla sa osmehom, noseći kese sa namirnicama.
— „Ćao društvo! Uspele sam da izađem ranije s posla, pa sam svratila do prodavnice… Nemanja, što si tako bled? Jesi li dobro?“ — upitala me je, prilazeći da me poljubi u obraz.
Njeno lice je bilo tako mirno, tako poznato, tako pun ljubavi… ali u tom trenutku, dok sam osećao hladan metal USB-a u džepu svoje jakne, počeo sam da se pitam: ko je zapravo žena sa kojom živim već sedam godina?
I još važnije — da li Jelena zaista govori istinu, ili je ovo tek početak jedne mnogo opasnije igre?
Šta se dešavalo u narednim danima…
Nisam reagovao odmah. Narednih nekoliko sati protekli su u jezivoj glumi. Sedeli smo za stolom, pili kafu, Maja je pričala o sitnicama s posla, a ja sam klimao glavom i primoravao se da se nasmešim. Svaki njen dodir osećao se kao opekotina.
Otišao sam u radnu sobu kasno uveče, kada su obe zaspale. Ubacio sam USB u laptop sa strepnjom kakvu nikada u životu nisam osetio.
Fajlovi su se otvorili.
Na ekranu su se pojavili ugovori. Potpisi. Maja jeste bila tamo. Njen potpis je bio na svakoj stranici. Ali dok sam dublje kopao po dokumentima i čitao e-mail prepiske, primetio sam nešto čudno.
Ugovor o hipotecijskom kreditu bio je naslovljen na firmu Jeleninog muža. Maja jeste bila potpisana, ali ne kao dužnik — već kao svedok i posrednik koji je odbio da prihvati rizik. U e-mailovima koje je Maja slala Jeleninom mužu pisalo je jasnim rečima:
”Ne želim da učestvujem u ovome. Nemoj više da zoveš Nemanju i nemoj da pokušavaš da nas uvučeš u svoje mutne poslove. Ako ne vratiš novac koji si uzeo od mene pod izgovorom investicije, prijaviću te policiji.”
U tom trenutku, hladan znoj me je oblio. Ali ne zbog Maje.
Nego zbog Jelene.
Instinktivno sam se okrenuo prema vratima radne sobe. U mraku hodnika, na vratima je stajala Jelena. Nije više bilo one tužne, izbačene žene. Stajala je mirno, sa hladnim, proračunatim osmehom na licu.
— „Nisi mogao da izdržiš do ujutru, zar ne?“ — šapnula je.
— „Šta je ovo, Jelena?“ — upitao sam polako polako zatvarajući laptop. — „Ovo nisu dokazi protiv Maje. Ovo su dokazi protiv tvog muža… i tebe.“
Polako je ušla u sobu i zatvorila vrata za sobom.
— „Moj muž i ja jesmo pred bankrotom, Nemanja. Ali Maja ima nešto što nama treba. Ona ima ušteđevinu i čisto ime. I znala sam da ako ti podmetnem poluinformaciju, ako te nateram da posumnjaš u nju i napraviš haos, da ćeš u panici pokušati da rešiš stvar — i da ćeš potpisati papire za pozajmicu koje ti ponudi ‘prijatelj’ koji želi da ti pomogne.“
Pogledao sam je u šoku. Plan je bio perfidan. Htela je da me iskoristi kao piona, igrajući na kartu mog zaštitničkog nagona i ljubomore, kako bih u strahu od gubitka imovine napravio pogrešan korak i preuzeo njihove dugove.
— „Zaboravila si jednu stvar,“ — rekao sam ustajući.
— „Koju?“ — upitala je drsko.
— „Da ja svojoj ženi verujem više nego bilo kome na svetu. I da me nisi uplašila — samo si me naterala da proverim činjenice.“
U tom trenutku, svetlo u hodniku se upalilo. Maja je stajala na vratima, sa telefonom u ruci.
— „I zaboravila je još nešto,“ — dodala je Maja, gledajući Jelenu sa ledenim mirom. — „Zaboravila je da sam je pre pola sata slikala dok je kopala po tvom radnom stolu i da je policija već na putu. Jer moj ‘bivši’ poslovni partner i njegova draga supruga zaboravljaju da su iznuda i prevara krivična dela.“
Jelenino lice je u sekundi posivelo. Sva njena samouverenost se nestala.
Nekoliko minuta kasnije, tišinu naše ulice prekinula su rotaciona svetla. Dok su Jelenu izvodili iz kuće, Maja me je zagrlila.
— „Izvini što ti nisam rekla za probleme s njenim mužem ranije,“ — rekla mi je tiho. — „Htela sam da vas zaštitim oboje od njihovih dugova, nisam ni sanjala da će otići ovoliko daleko.“
Stisnuo sam je uz sebe, gledajući kako policijski auto zamiče niz ulicu. Bila je to noć u kojoj sam zamalo izgubio sve — ne zbog tajni svoje žene, već zbog sopstvene lakovernosti prema onima koji nose masku žrtve.