BILI SMO ZAJEDNO POLA GODINE, A ONDA SAM TE VEČERI OTKRIO ZAŠTO ME NIKADA NIJE PUŠTALA BLIZU
Bili smo zajedno skoro pola godine i zaista sam mislio da sam pronašao djevojku sa kojom mogu da gradim ozbiljnu vezu. Od prvog dana sve je nekako išlo prirodno. Smijali smo se istim stvarima, izlazili, provodili vikende zajedno i nikada nismo imali neku ozbiljnu svađu.
Ipak, postojala je jedna stvar koju nisam razumio.
Nikada nije željela da budemo intimni.
Nisam želio da vršim pritisak na nju. Kada mi je prvi put rekla da još nije spremna, odgovorio sam da ćemo sačekati koliko god bude potrebno.
Prolazile su sedmice, a zatim i mjeseci.
Ponekad bismo se ljubili i sve bi djelovalo kao da će se nešto dogoditi, ali bi se ona iznenada povukla. Primijetio sam da joj tada lice potpuno promijeni izraz.
Jednom sam je pitao postoji li neki problem.
„Nije do tebe“, odgovorila je. „Samo mi treba vremena.“
Prihvatio sam to.
Jedne večeri odlučio sam da joj priredim nešto posebno. Spremio sam večeru, upalio svijeće i pustio muziku koju je voljela. Nisam ništa očekivao. Želio sam samo da provedemo lijepo veče.
Poslije večere dugo smo sjedili i razgovarali.
Tada mi je sama prišla i poljubila me.
Prvi put nisam osjetio da se povlači.
Pitala me je vjerujem li joj.
Rekao sam da vjerujem.
„Onda večeras želim da ti nešto pokažem“, rekla je.
Nisam razumio na šta misli.
Otišli smo u sobu. Bio sam srećan, ali i nervozan jer sam mislio da je konačno odlučila da napravimo taj korak.
A onda sam u jednom trenutku spustio ruku i osjetio nešto što nisam očekivao.
Instinktivno sam zastao.
Ona je istog trenutka primijetila izraz na mom licu, odmakla se i počela da plače.
Tek tada sam vidio veliki ožiljak koji se protezao preko jednog dijela njenog stomaka i kuka.
Nije izgledao kao običan ožiljak od neke manje operacije.
„Zbog ovoga nisam mogla“, rekla je kroz suze.
Sjela je na ivicu kreveta i prvi put mi ispričala cijelu priču.
Nekoliko godina ranije doživjela je tešku saobraćajnu nesreću. Mjesecima je prolazila kroz operacije i oporavak. Ožiljci su ostali, ali mnogo veći problem bio je ono što joj je ostalo u glavi.
Njen bivši momak ih je prvi put vidio i reagovao užasno.
Rekao joj je da više nije privlačna kao ranije.
Nekoliko sedmica poslije toga ju je ostavio.
Od tada se stidjela vlastitog tijela. Mogla je normalno da se presvuče pred ljekarom, ali kada bi trebalo da se potpuno otvori nekome do koga joj je stalo, jednostavno bi se ukočila.
„Mislila sam da ćeš i ti otići čim vidiš“, rekla mi je.
Nisam znao šta da kažem.
Sjeo sam pored nje i pitao:
„Znači šest mjeseci si se plašila da ću te ostaviti zbog ožiljka?“
Klimnula je glavom.
Zagrlio sam je.
Te večeri se između nas nije dogodilo ono što sam nekoliko sati ranije očekivao.
I danas mi je drago zbog toga.
Samo smo ležali zagrljeni i razgovarali skoro do jutra.
Nekoliko mjeseci kasnije sama mi je rekla da je prvi put nakon nesreće prestala da skriva ožiljak kada se pogleda u ogledalo.
Danas smo zajedno već četiri godine.
A ono zbog čega sam se nekada pitao zašto me ne pušta blizu naučilo me je nešto mnogo važnije – ponekad čovjek ne drži distancu zato što vas ne želi, već zato što se užasno plaši šta ćete uraditi kada vam pokaže dio sebe kojeg se najviše stidi.