Najnoviju kolumnu Vedrane Rudan posvećenu ženama i Danu žena, prenosimo u celosti
Osmi je mart. Pravo vreme da “dobri” muškarci novinari napišu koju lepu rečenicu o “jadnim” ženama kojima su zli muškarci pretvorili život u pakao.
Oplodili su ih pa ostavili. Ne plaćaju alimentacije. Trče za njima sa isukanim noževima dok se ne dočepaju njihovih tankih vratova. Ostalo su krvavi detalji po portalima.
Žene jadnice, paćenice, žrtvice. U poslednje su se vreme trgnule.
Krenule su iz svojih dnevnih boravaka deliti savete kako preživeti razvod i život sa dvoje dece, a ne zanemariti fasadu koja će ti pomoći da se zajebeš opet.
Da, Dan žena je dan kuknjave nad sudbinom žena ma gde živele. Sve smo nevine žrtve, retardirane sirotice kojima pomoći ima a i nema.
Kad pogledamo statistike i broj pobijenih nevinih bića ne možemo a da se ne upitamo, o čemu se ovde radi.
Odgovor je jednostavan. Oni nose rukavice četiri broja veće a mi smo toliko dobre i slepe da ne vidimo svoga ubicu ni na sopstvenoj sahrani iako se s ružom u ruci u prvom redu davi u suzama.
Kužite? Anđeo i vrag. Je li uvek baš tako?
Statistike, gospođo Rudan, brojke pratite.
Postoji li svaki odgovor u brojkama? Sve smo mi žene svetice, budući leševi, anđeli u farmerkama od Zare?
Ne bih pisala ovaj tekst da nisam naletela na priču o princezi Kejt.
Ovih je dana bila na druženju s nekom indijskom ekipom. Organizator ju je pozvao da zapleše s njima.
Žena je skinula cipele, zaplesala i digla ženski, zmijski svet na noge.
Negovane gospođe bile su zgrožene izgledom princezinih stopala.
“Zapuštena”, “neuredna”, “gadna”, “da ja imam takva stopala…”
Jedva da je zamislivo koliko međuženske mržnje na minijaturnom prostoru može smestiti horda bezdušnih ženetina.
Ni jedna od prokletih babetina nije jadnoj Kejt “oprostila” ni rak ni jezive hemoterapije koje te uživo žderu.
I dok patiš u najstrašnijim mukama moraš misliti na hejtere i pedikire.
Proklete bezdušne gadure kukaju nad ženskom sudbom kletom samo kad se mogu fotografisati i spominjati brojke.
Zlobne ste do pakla pa ćete reći da ovako pišem jer sam zla i prolazim kroz isto iskustvo.
Jebe mi se odavno što mislite. Žao mi je što se hraniš tuđom nesrećom umesto da skreneš misli na neki dobar pisoar.
Sretan Osmi mart vam želim. Ne kaže se mart nego ožujak.
Babe, babe, babe jebene.