„Sjedni, ljubavi… samo nemoj odmah da se uplašiš.“
Sjela sam preko puta njega, a srce mi je toliko lupalo da sam jedva čula šta govori.
„Znaš koliko već dugo pričamo kako ćemo jednog dana imati svoju kuću?“
Samo sam klimnula glavom.
On je spustio pogled, izvadio nešto iz džepa i stavio ispred mene.
Bio je to mali ključ.
„Šta je ovo?“ – pitala sam zbunjeno.
Pogledao me i rekao:
„Danas sam dobio poziv. Sjećaš se one stare kuće moje bake koju godinama niko ne koristi?“
„Sjećam se… ali šta s njom?“
Nasmejao se, ali su mu oči bile pune suza.
„Danas sam saznao da je baka prije smrti ostavila kuću meni. Ali postoji nešto što ti nisam rekao.“
Otvorio je telefon i pokazao mi fotografiju.
Na njoj je bila velika, stara kuća sa ogromnim dvorištem.
„Ovo je naše. Bez kirije. Bez dugova. Samo treba da je sredimo.“
Nisam mogla vjerovati.
Ali onda je dodao:
„Ima još nešto…“
Otvorio je jednu staru kovertu koju je pronašao u kući.
Na njoj je rukom bilo napisano moje ime.
„Za moju buduću unuku i njenog muža.“
Pogledala sam ga potpuno zbunjeno.
„Kako je baka znala za mene kad me nikada nije upoznala?“
Muž je samo šutio.
A onda sam pročitala prvu rečenicu pisma…
I shvatila da ova kuća nije slučajno pripala baš nama.