Bio je to Marko – dečko iz srednje škole u kojeg sam bila ludo zaljubljena, ali koji je jednog dana bez reči nestao iz grada.
Nisam ga videla više od deset godina. On je sada stajao ispred mene u belom mantilu, sa stetoskopom oko vrata i fasciklom u rukama. Kada je podigao pogled i ugledao me, ostao je bez teksta. U ordinaciji je nastao tajac koji je trajao čitavu večnost. Oboje smo se smrzli, a moj mozak je grozničavo pokušavao da poveže stid koji sam osećala zbog samog ginekološkog pregleda i šok što vidim nekoga ko je nekada bio ceo moj svet.
”Ivana?” izgovorio je tiho, skoro u neverici.
Ruke su mi se tresle dok sam pokušavala da se saberem. Pročistila sam grlo i jedva izustila da sam to ja. Njegovo profesionalno držanje se u trenutku raspalo. Počeo je nespretno da pomera stvari po stolu, svestan koliko je situacija neprijatna i apsurdna. Znao je koliko je taj pregled intiman, a činjenica da se nismo videli godinama samo je pojačala tenziju u prostoriji.
Pribrao se nekako, udahnuo duboko i rekao: “Poslaću koleginicu da uradi pregled. Daj mi samo par minuta posle, molim te.”
Pregled je odradila druga doktorka dok sam ja jedva čekala da pobjegnem odatle. Međutim, kada sam izašla u hodnik, Marko me je čekao ispred ordinacije. Otišli smo u obližnji kafić, i dalje pod utiskom svega što se dogodilo.
Tada mi je ispričao svoju stranu priče. Njegov nestanak iz srednje škole nije bio njegov izbor – porodica se u tajnosti i preko noći preselila zbog teških dugova njegovog oca, a roditelji su mu oduzeli telefon kako ne bi otkrio gde se nalaze. Godinama je pokušavao da me pronađe, ali bez uspeha. Završio je medicinu, borio se i konačno se vratio u naš grad.
Kako su nedelje prolazile, počeli smo da se viđamo na kafi i nadoknađujemo sve izgubljene godine. Stara iskra nikada nije ugašena. Ono što je trebalo da bude samo neprijatan i rutinski ginekološki pregled, pretvorilo se u novi početak priče koju smo pre deset godina morali nasilno da prekinemo.