Naravno — evo dugog nastavka koji završava priču:
—
…a onda me je pred svima ponizila.
Stajala je na vratima i glasno se smijala, dok sam ja pokušavala da shvatim šta se upravo dešava.
„Pet eura? Jesi li ti normalna? Mislila si da ću za te pare čistiti tvoj stan?“
Ostala sam bez riječi.
Nisam joj ponudila novac zato što mislim da njen rad ne vrijedi. Naprotiv. Samo sam mislila da će joj dobro doći. Znala sam da teško živi, a meni tih nekoliko eura zaista nije predstavljalo problem.
Ali njene riječi su me pogodile.
„Dobro“, rekla sam mirno. „Izvini ako sam te uvrijedila. Nisam imala lošu namjeru.“
Okrenula sam se i krenula prema stanu.
Tada je ona iza mene dobacila:
„A šta si mislila? Dođeš iz Švedske, pokažeš pare i misliš da možeš kupiti ljude?“
Tu sam se zaustavila.
Okrenula sam se i rekla:
„Ne, nisam došla da kupujem ljude. Došla sam kući.“
Nastala je tišina.
Ušla sam u stan i zatvorila vrata.
Cijelo veče sam razmišljala o njenim riječima. Najviše me boljelo što sam joj prišla iskreno, kao komšinici, a ona je u meni odmah vidjela samo „dijasporu“.
Sutradan sam otišla u prodavnicu i srela njenu majku.
Starija žena me je pogledala i odmah rekla:
„Kćerka mi je pričala šta se desilo.“
Pomislila sam da će me napasti.
Ali prišla mi je i tiho rekla:
„Nemoj joj zamjeriti. Nije joj lako.“
Zatim je zastala i dodala:
„Ali moram ti nešto priznati. Ona je posljednjih mjeseci jako ogorčena. Ne podnosi kada vidi nekoga ko je uspio otići i napraviti nešto od života.“
Tada sam shvatila da problem vjerovatno nikada nije bio u tih pet eura.
Problem je bio mnogo dublji.
Nekoliko dana kasnije komšinica mi je pokucala na vrata.
Otvorila sam, a ona je stajala spuštene glave.
„Došla sam da ti se izvinim.“
Nisam ništa rekla.
„Pretjerala sam. Bila sam bezobrazna. Nije trebalo da ti kažem ono što sam rekla.“
Pitala sam je:
„Zašto si onda tako reagovala?“
Uzela je vazduh i rekla:
„Zato što sam mislila da me sažalijevaš.“
Tada sam joj odgovorila:
„Nisam te sažalijevala. Htjela sam ti pomoći. A ako sam ponudila premalo, mogla si jednostavno reći koliko tvoj rad košta.“
Ona je klimnula glavom.
„Znam. I žao mi je.“
Nakon kratke tišine rekla sam:
„Ako želiš, možemo početi ispočetka.“
Pružila sam joj ruku.
Prihvatila ju je.
Od tog dana naš odnos se potpuno promijenio.
Kasnije sam saznala da je tih pet eura koje sam joj ponudila njoj zapravo bilo potrebno mnogo više nego što je željela priznati.
Ali najvažnije što sam naučila jeste da nikada ne znaš šta se krije iza nečije ljutnje.
I još nešto…
Nije sramota živjeti u Bosni. Nije sramota živjeti u Švedskoj. Sramota je jedino ponižavati čovjeka koji ti prilazi s dobrom namjerom.
A tih pet eura?
Na kraju ih nisam dala njoj.
Ostavila sam ih u koverti i dala njenoj majci da kupi lijekove.
Komšinica je to saznala tek nekoliko dana kasnije.
I tada mi je poslala poruku od samo jedne rečenice:
„Sad me je stvarno sramota onoga što sam ti rekla.“