NASTAVAK PRIČE
Ali moj kolega mi je dao samo… jednu čašu vode.
Popio sam je u nekoliko gutljaja i zahvalio mu se. Nisam htio da pravim problem. Ipak smo išli zajedno u školu, znali smo se godinama i došao sam da mu pomognem kao čovjek čovjeku.
Vratio sam se u kupatilo i nastavio raditi.
Poslije nekoliko minuta njegova žena je ušla i pogledala šta sam uradio.
„Jao, pa ovo je prelijepo!“, rekla je. „Ti stvarno znaš svoj posao.“
Samo sam se nasmijao.
„Ma dobro je, bitno je da vama valja.“
Ona je tada pogledala prema mužu, pa prema meni.
„Jesi li ti danas išta jeo?“
Rekao sam iskreno:
„Nisam. Ali nema veze, završit ćemo ovo.“
Ona je samo odmahivala glavom i vratila se u kuhinju.
Nakon desetak minuta čuo sam je kako zove muža.
„Dođi ovamo.“
On je otišao, a ja sam nastavio slagati posljednji red pločica.
Odjednom sam čuo povišen ton.
„Kako te nije sramota?“
Nisam želio prisluškivati, pa sam nastavio raditi.
Ubrzo se njegova žena pojavila na vratima sa tanjirom supe i komadom hljeba.
„Sjedni.“
„Ma ne moram, završavam još ovo.“
„Sjedni, rekla sam.“
Sjeo sam za sto.
Spustila je pred mene pun tanjir i rekla:
„Cijeli dan radiš u našoj kući, a moj muž ti nije ni ponudio da jedeš. Meni je to strašno.“
Pogledao sam kolegu. Stajao je na vratima i šutio.
Počeo sam jesti, a ona mi je donijela još hljeba.
„Izvinite“, rekao sam. „Nisam htio da ispadne kao da nešto tražim.“
Ona se nasmijala.
„Nisi ti ništa tražio. Ali neke stvari se ne moraju tražiti. Ako vidiš čovjeka da radi cijeli dan, normalno je ponuditi mu vodu i hranu.“
Kolega je tada prišao stolu.
„Brate… izvini.“
Podigao sam pogled.
„Za šta?“
„Za sve. Mislio sam da ćeš odbiti ako ti ponudim novac, pa sam se pravio kao da je dovoljno što smo školski drugovi. A zapravo sam ispao škrt i bezobrazan.“
Nisam ništa rekao.
Nakon kratke tišine izvadio je novčanik.
„Koliko ti dugujem?“
„Ništa.“
„Ne, ozbiljno.“
„Rekao sam ti, nisam došao zbog para.“
On je izvadio novac i stavio ga na sto.
„Onda ovo nije za pločice. Ovo je da ti pokažem da cijenim što si mi pomogao.“
Pogledao sam novac, pa njega.
„Dobro. Ali samo zato što si me pitao.“
Ustao sam, završio posljednjih nekoliko pločica i spremio alat.
Kada sam krenuo kući, njegova žena me zaustavila na vratima.
„Kad god budeš prolazio ovuda, svrati na kafu.“
Nasmejao sam se.
„Hoću.“
Kolega me ispratio do auta.
Prije nego što sam sjeo, rekao mi je:
„Znaš šta je najgore?“
„Šta?“
„Danas sam shvatio da sam cijeli dan gledao koliko će me koštati renoviranje kuće, a nisam ni pomislio koliko vrijedi čovjek koji mi je besplatno došao pomoći.“
Potapšao me po ramenu.
„Hvala ti, stvarno.“
Samo sam mu rekao:
„Nema na čemu. Samo nemoj sljedeći put zaboraviti ponuditi čovjeku vodu.“
Obojica smo se nasmijali.
Nekoliko dana kasnije nazvao me.
Mislio sam da nešto nije u redu.
A on kaže:
„Brate, dođi da vidiš kupatilo.“
Otišao sam. Sve je bilo gotovo, a na zidu je stajala mala pločica sa natpisom:
„Ovo kupatilo je uradio moj školski drug, čovjek koji mi je pomogao kada nije morao.“
Gledao sam u natpis i nisam znao šta da kažem.
A onda mi je njegova žena donijela tanjir supe.
„Hajde, majstore. Ovaj put nisi morao ni tražiti.“
Nasmejao sam se.
Tog dana sam shvatio nešto što nikada neću zaboraviti:
Nije problem kada čovjek nema novca. Problem je kada ima dovoljno, a nema dovoljno ljudskosti da cijeni tuđi trud.
Od tada smo ponovo postali pravi prijatelji. A kad god neko spomene taj dan, kolega u šali kaže:
„Meni je čovjek obložio cijelo kupatilo, a ja mu dao samo čašu vode.“
A njegova žena uvijek doda:
„Sreća pa sam ja bila kod kuće.“