“Gledam onu decu kako trče i pokušavam da se setim da li sam nekada i ja bila tako srećna.”
Okrenula se prema meni, sa suzama koje su joj klizile niz lice, i prvi put posle dve i po godine izgovorila moje ime. “Sećam te se”, rekla je tihim, drhtavim glasom. “Ti si moja mlađa sestra. Žao mi je što ti nisam to ranije rekla, ali plašila sam se da je sve samo san koji će nestati ako progovorim.”
U tom trenutku, sav onaj trud, neprospavane noći i suze mama, tate i mene dobili su svoj smisao. Lekari su tvrdili da nema nade, ali ljubav i strpljenje su pobedili. Od tog dana, korak po korak, vratila je svoj život.