Kad sam krenuo platiti račun, otvorio sam novčanik, pogledao konobara i rekao:
„Izvinite, mogu li dobiti račun?“
Konobar me je pogledao nekako čudno.
Ne onako kako konobar pogleda gosta koji želi platiti, nego kao da je upravo čuo nešto što nije očekivao.
„Naravno“, rekao je i udaljio se.
Ja sam pogledao djevojku preko puta sebe. Ona se samo nasmiješila.
„Šta je?“ pitao sam.
„Ništa.“
„Nije ništa. Cijelu večer se smiješ.“
„Pa lijepo mi je.“
To mi je bilo simpatično. Prvi put nakon dugo vremena nisam gledao na sat, nisam razmišljao šta da kažem i nisam imao osjećaj da moram ostaviti neki poseban utisak.
Sve je bilo prirodno.
Pričali smo o poslu, porodici, putovanjima, filmovima, glupostima iz djetinjstva… čak smo u jednom trenutku otkrili da smo kao djeca imali potpuno isti nadimak.
Pomislio sam:
„Ovo je stvarno nevjerovatno.“
Konobar se vratio sa računom.
Spustio ga je ispred mene, ali ga nije pustio iz ruke.
Pogledao me je pravo u oči.
„Gospodine… prije nego što platite, moram vam nešto reći.“
Meni se u tom trenutku osmijeh potpuno izgubio.
Pogledao sam djevojku.
Ona je odjednom spustila pogled.
„Šta se dešava?“ pitao sam.
Konobar je tiho rekao:
„Ovaj račun je već plaćen.“
Pomislio sam da sam pogrešno čuo.
„Molim?“
„Račun je plaćen prije nego što ste se vratili.“
Pogledao sam djevojku.
„Ti si platila?“
Ona je odmahnula glavom.
„Nisam.“
„Pa ko je onda?“
Konobar je pogledao prema šanku.
„Čovjek koji je sjedio tamo.“
Pokazao je prema uglu lokala.
Tamo više nije bilo nikoga.
„Koji čovjek?“
„Stariji gospodin. Sjedeo je sam. Prije nekih pola sata.“
„I zašto bi on platio naš račun?“
Konobar je zastao.
„Rekao je da će vam biti jasno.“
„Šta će mi biti jasno?“
Konobar je tada izvadio mali presavijeni papir iz džepa.
„Ostavio je ovo za vas.“
Uzeo sam papir.
Ruke su mi se malo tresle.
Otvorio sam ga.
Na njemu je bila napisana samo jedna rečenica:
„Nemoj joj dozvoliti da ode prije nego što joj kažeš ono što si došao da joj kažeš.“
Pogledao sam djevojku.
„Šta ovo znači?“
Ona je nekoliko sekundi šutjela.
Onda me pogledala i rekla:
„Ne znam.“
Ali po njenom izrazu lica shvatio sam da ipak nešto zna.
„Nemoj me lagati.“
„Ne lažem.“
„Onda mi reci zašto izgledaš kao da znaš šta se dešava.“
Uzela je duboko dah.
„Zato što sam i ja dobila poruku.“
„Kakvu poruku?“
Izvadila je telefon i pokazala mi ekran.
Na njemu je stajala poruka sa nepoznatog broja:
„Ako večeras odeš bez da mu kažeš istinu, oboje ćete zažaliti.“
Gledao sam u ekran nekoliko sekundi.
„Ko ti je ovo poslao?“
„Ne znam.“
„Kad?“
„Prije nego što si se vratio iz auta.“
Odjednom mi je kroz glavu prošlo sve.
Čudno ponašanje konobara.
Čovjek koji je platio račun.
Poruka.
I činjenica da je neko očigledno znao da ćemo večeras biti baš ovdje.
„Čekaj…“ rekao sam.
„Šta?“
„Ko nas je uopšte spojio?“
Ona me je pogledala.
„Tvoja prijateljica.“
„Da.“
„A mene je moja rođaka ubijedila da dođem.“
„Znači…“
Nismo stigli završiti rečenicu.
Konobar je ponovo prišao.
Ovoga puta bio je ozbiljan.
„Izvinite što vas prekidam.“
„Šta je sad?“
Pogledao je mene.
„Gospodin koji je platio račun zamolio me je da vam predam još nešto ako dođe do ovoga.“
Izvadio je malu kovertu.
Na koverti je bilo napisano moje ime.
Otvorio sam je.
Unutra je bila fotografija.
Na fotografiji sam bio ja.
Stajao sam ispred svoje zgrade.
Fotografija je očigledno snimljena nekoliko dana ranije.
Okrenuo sam fotografiju.
Na poleđini je pisalo:
„Ako želiš saznati zašto sam platio tvoj račun, sutra u 10:00 budi na mjestu gdje je sve počelo.“
Nisam ni znao šta da kažem.
Djevojka je gledala fotografiju.
„Ovo je jezivo.“
„Jeste.“
„Znaš li ko je to?“
„Nemam pojma.“
Konobar je tada tiho rekao:
„Mislim da treba da vam kažem još nešto.“
„Šta?“
„Taj čovjek nije prvi put dolazio ovdje.“
„Koliko puta?“
„Četiri.“
„I svaki put je sjedio za istim stolom.“
Pokazao je na sto u uglu.
„I svaki put je gledao prema vratima.“
„Čekao je nekoga?“
„Da.“
„Koga?“
Konobar je pogledao prvo mene, pa nju.
„Vas.“
Nastala je potpuna tišina.
Djevojka me je pogledala.
„Ali… mi se nikad ranije nismo upoznali.“
„Znam.“
„Onda kako je mogao znati da ćemo doći?“
Nisam imao odgovor.
Te večeri smo ipak otišli iz lokala.
Nismo više pričali o romantičnim stvarima.
Samo smo hodali jedno pored drugog.
Kad smo stigli do auta, ona je zastala.
„Mogu li te nešto pitati?“
„Naravno.“
„Bez obzira na sve ovo… da li ti je stvarno bilo lijepo večeras?“
Pogledao sam je.
„Jeste.“
„Ozbiljno?“
„Ozbiljno. Najbolji prvi dejt koji sam imao.“
Nasmiješila se.
„Onda nemoj da dozvoliš da nam ovo pokvari sve.“
„Neću.“
„Obećavaš?“
„Obećavam.“
Te noći nisam mogao zaspati.
Stalno sam gledao onu fotografiju.
Ujutro u 9:30 već sam bio spreman.
Tačno u 10 stigao sam na mjesto koje je pisalo u poruci.
Bila je to mala kafeterija u centru grada.
Sjeo sam.
Čekao.
10:05.
10:15.
10:30.
Niko nije dolazio.
Već sam pomislio da je sve bila neka glupa šala.
A onda je neko sjeo preko puta mene.
Podigao sam pogled.
Bio je to čovjek sa fotografije.
Stariji, miran, potpuno ozbiljan.
„Ti si došao.“
„Ko ste vi?“
Nije odgovorio.
Samo je izvadio fasciklu i stavio je na sto.
„Prije nego što ti išta kažem, moraš znati jednu stvar.“
„Koju?“
„Taj dejt nije slučajan.“
„Šta hoćete reći?“
Otvorio je fasciklu.
Unutra je bila fotografija mene.
Još jedna fotografija nje.
I još jedna fotografija mojih prijatelja.
Pogledao sam ga zbunjeno.
„Zašto imate ovo?“
„Zato što sam pokušavao da vas pronađem.“
„Zašto?“
Čovjek je nekoliko sekundi šutio.
Onda je rekao:
„Zato što sam poznavao tvoju majku.“
Ostao sam bez riječi.
„Moju majku?“
Klimnuo je glavom.
„Davno.“
„Kako?“
„Bili smo prijatelji.“
„Nikad mi nije pričala o vama.“
„Znam.“
„Zašto?“
Čovjek je spustio pogled.
„Jer je mislila da sam mrtav.“
Tu sam se potpuno zbunio.
„Šta?“
„Nestao sam iz njenog života prije mnogo godina. Nije imala pojma gdje sam završio.“
„I kakve veze to ima sa mnom i ovom djevojkom?“
Čovjek se naslonio u stolicu.
„Veće nego što misliš.“
„Recite mi.“
Pogledao me je pravo u oči.
„Tvoja majka mi je prije mnogo godina povjerila jednu tajnu.“
„Kakvu?“
„Rekla mi je da, ako joj se ikada nešto dogodi, pronađem tebe.“
Osjetio sam kako mi se steže stomak.
„Ali šta ja imam s ovom djevojkom?“
Čovjek se nasmiješio prvi put.
„Tu dolazimo do dijela koji će ti biti najteže da povjeruješ.“
Izvadio je još jednu fotografiju.
Bila je stara.
Na njoj su bili moja majka i još nekoliko ljudi.
A među njima…
Bila je žena koju sam odmah prepoznao.
Bila je to majka djevojke s kojom sam sinoć bio na dejtu.
Pogledao sam fotografiju.
Pa njega.
„Ne…“
„Da.“
„Kako su se one poznavale?“
„Bile su najbolje prijateljice.“
Nisam mogao da vjerujem.
Čovjek je tada rekao:
„I nisu vas spojili slučajno.“
„Ko nas je spojio?“
On je zatvorio fasciklu.
„Tvoja prijateljica nije znala cijelu priču.“
„Onda ko jeste?“
Čovjek je ustao.
„Pitaj djevojku s kojom si sinoć bio na dejtu zašto je baš tebe željela upoznati.“
„Ali ona je rekla da je sve bila slučajnost.“
„Nije.“
„A ko je ona zapravo?“
Čovjek je zastao.
Okrenuo se prema meni i rekao:
„To će ti ona morati sama reći.“
I otišao.
Odmah sam pozvao djevojku.
Nije se javljala.
Pozvao sam ponovo.
Ništa.
Treći put.
Telefon je bio ugašen.
Tada sam dobio poruku.
Od nje.
Samo četiri riječi:
„Moramo ozbiljno razgovarati.“
Nekoliko sekundi kasnije stigla je još jedna:
„I nemoj dolaziti sam.“
Tada sam shvatio da ono što se dogodilo sa računom u wine baru uopšte nije bio kraj.
Bio je tek početak.
Jer nekoliko minuta kasnije stigla mi je i fotografija.
Na njoj je bila ista ona stara fotografija koju sam upravo vidio.
Ali ovaj put je na poleđini pisalo:
„Sada znaš zašto ste se morali upoznati.“
A ispod toga samo jedna rečenica:
„Pitaj je ko je zapravo platio račun.“