Nepoznat broj.
Javio sam se.
Ženski glas je tiho rekao:
„Ako ti je Marko večeras kod kuće, nemoj ulaziti u stan.“
Nasmejao sam se jer sam mislio da je neka glupa šala.
„Ko si ti?“
Nije odgovorila.
Samo je rekla:
„Otvori poruku koju sam ti upravo poslala.“
Pogledao sam telefon.
Stigla je fotografija.
Na njoj — moj stan.
Tačnije, hodnik ispred moje spavaće sobe.
A ja sam znao da tu fotografiju niko osim mene nije mogao napraviti.
Odmah sam krenuo kući.
Kad sam stigao, vrata su bila otključana.
Ušao sam polako.
U dnevnoj sobi nije bilo nikoga.
Ali iz spavaće sobe čuo sam razgovor.
Prepoznao sam Markov glas.
A onda sam čuo još jedan glas.
Glas osobe kojoj sam vjerovao cijeli život.
Približio sam se vratima i čuo samo jednu rečenicu:
„On još ništa ne zna.“
Tada sam otvorio vrata.
Marko je problijedio.
Osoba koja je stajala pored njega okrenula se prema meni…
I u ruci je držala nešto zbog čega sam shvatio da cijelo vrijeme nisam poznavao ljude kojima sam najviše vjerovao.
A onda mi je rekla:
„Sada ćeš konačno saznati šta se desilo one noći…“
I upravo tada mi je zazvonio telefon.
Na ekranu je pisalo ime osobe za koju sam bio siguran da je mrtva.