Pol Voren imao je 32 godine, uspešnu karijeru fotografa divljine i verenicu koju je voleo. Onda je sve propalo u jednom trenutku, i odlučio je da ode tamo gde ga niko ne može pratiti — u srce aljaske divljine. Nije ni slutio da će se ta odluka pretvoriti u borbu za goli život koja će trajati tačno 365 dana.
Verenica mu je vratila prsten, a on je pakuje stvari i odlazi na Aljasku
Betani Klepton bila je u njegovom životu skoro četiri godine. Topla, staložena, uvek tu kada bi se Pol vratio sa mesecima provedenih u planinama fotografišući neprohodne terene. Ali Pol je bio čovek koji nije znao da ostane. Njegova putovanja su postajala sve duža, a povratci sve teži. Betani je na kraju rekla ono što dugo nije smela — da ne može da se uda za nekoga ko je već oženjen nečim drugim.
Pol je gledao kako odlazi i osetio kako mu se nešto u grudima hladi.
Brat Denis vozio je tri sata da ga poseti. Našao ga je na terasi sa čašom viskija i pogledom uprtim u prazno. Upozoravao ga je, molio ga, svađao se sa njim. Pol ga je slušao sa učtivim odsustvom čoveka koji je već odlučio. Kada ga je Denis pitao šta planira, odgovorio je kratko: “Idem na Aljasku.”
U nedeljama koje su sledile, Pol se pripremao sa gotovo opsesivnom pažnjom. Topografske karte, vreća za spavanje za temperature ispod nule, liofilizovana hrana za tri nedelje, dve profesionalne kamere. Sve je izgledalo kao ozbiljna, dobro isplanirana ekspedicija. Podneo je dozvole. Dao je plan puta sa preciznim rutama.
Ali Pol nije nikada nameravao da ostane na obeleženim stazama.
Četvrtog dana sišao je sa staze — i time zapečatio svoju sudbinu
Prve tri noći na Aljasci bile su sve što je zamišljao. Svetlost koja je omekšavala planinske grebene, tišina koja je mirisala na bor i hladnoću, fotografije koje su same dolazile kroz objektiv. Pol je bio u svom elementu.
Četvrtog jutra, na raskrsnici gde se staza savijala prema vidikovcu, ugledao je kroz procep u drveću nešto što mu je oduzelo dah — dolinu. Zelenu, netaknutu, sa alpskim jezerom u sredini koje je odražavalo nebo kao ogledalo. Nijedne staze. Nijednog traga drugog čoveka.
Rekao je sebi: samo par sati. Vratiću se do sumraka.
Sišao je sa staze i ušao u šumu.
Dolina je bila lepša nego što je zamišljao. Tri sata je fotografisao u transu, zaboravljajući na sve. Kada se okrenuo da krene nazad, shvatio je da ne može da se seti odakle je ušao. Linija drveća oko livade bila je identična sa svih strana. Izabrao je pravac — pogrešan. Dvadeset minuta kasnije, ništa nije izgledalo poznato.
Do večeri je bio potpuno izgubljen. Niko nije znao gde da ga traži.
Prva noć van staze naučila ga je šta znači pravi strah
Hladnoća te noći spustila se mnogo ispod onoga što je očekivao. Probijala se kroz šator, kroz vreću za spavanje, kroz svaki sloj odeće. A onda su počeli zvuci — pucketanje grana, teška kretanja u mraku, zavijanje vukova koji su bili dovoljno daleko da budu bezbedni, a dovoljno blizu da se mogu zamisliti tik uz šator.
Pol skoro nije spavao. A ujutru je shvatio da više nije na teškom planinarenju. Bio je u situaciji preživljavanja.
Dani su se pretvorili u nedelje. Avgust je prešao u septembar, šuma je počela da žuti. Hrana se smanjivala. Racionisao je obroke dok racionisanje nije postalo druga reč za glad. Jeo je bobice, korenove, sve što je mogao da prepozna kao jestivo. Telo mu je počelo ozbiljno da se topi.
Onda je došla oluja.
Mećava mu je odnela šator, a reka kamere — ali nije odustao
Vetar koji je vrištao kroz drveće otkinuo je šator i bacio ga u belu prazninu pre nego što je Pol stigao da reaguje. Stajao je i gledao kako mu jedini zaklon nestaje u mećavi. Bez šatora. Sa temperaturama koje su padale ispod -20 stepeni. U zabačenom kraju Aljaske gde ga niko nije tražio.
Pronašao je plitki stenoviti propust, zabio se unutra i tamo proveo dva dana čekajući da oluja prođe, topeći sneg u ustima da bi preživeo.
Kada se razvedrilo, svet je bio potpuno drugačiji. Sneg je prekrio sve. Pola opreme je nestalo. Od hrane je ostalo gotovo ništa.
Nekoliko dana kasnije pronašao je reku — i u njoj novu nadu. Reke vode negde. Reke znače ljude. Kretao se uz obalu dok ga klizavi kamen nije bacio u ledenu vodu. Reka ga je vukla o kamenje, a kada se konačno izvukao na obalu, video je kako mu torba sa kamerama nestaje u dubini. Sa njom i sve fotografije — dolina, jezero, slike koje su ga odvukle sa puta.
Sedeći mokar i drhteći na obali, plakao je. Ne samo zbog opreme. Zbog sebe koji je bio vezan za nju.
Oktobar, novembar, decembar — tama i glad su počele da jedu um
Do novembra, sunce bi se jedva pojavilo i brzo nestalo. Hladnoća je pala na temperature koje je termometar prestao da meri. Pol je pronašao pećinu ispod stenovite nadstrešnice i pretvorio je u dom. Obložio je pod granama. Zatvorio ulaz nabijenim snegom. Zamke od spašenog užeta postavljao je i proveravao sa očajem koji je prestao da se pretvara u optimizam.
Prošle su nedelje pre nego što se zec pojavio u jednoj od zamki. Kada ga je pronašao, plakao je od olakšanja pre nego što ga je oderao.
A onda je počelo nešto još gore od gladi — izolacija je počela da jede um.
Govorio je naglas samo da bi ispunio tišinu. Recitovao pesme iz detinjstva. Pjevao loše. A onda su počele halucinacije. Betani se pojavila na ulazu pećine, u žutoj haljini sa njihovog prvog sastanka. Denis je hodao pored njega kroz sneg i kritikovao svaku njegovu odluku. Polova majka sedela je pored vatre i pitala ga kada se vraća kući.
Granica između stvarnosti i halucinacije potpuno se izbrisala.
U februaru se suočio sa grizlijem koji ga je posmatrao sa nekoliko metara. Pol se zamrznuo. Stajao je i čekao, misleći na Betani, na Denisa, na sve greške koje su ga dovele tu. Onda je medved izgubio interesovanje i nestao u drveću. Pol se srušio u sneg i dugo se nije pomerao.
Godinu dana nakon nestanka, rendžeri su mislili da gledaju u leš
Do avgusta 2005. godine, punih 365 dana nakon što je nestao, Polovo telo je postalo malo više od izdržljivosti koju drži navika. Smrzavanja na levom stopalu prerasla su u gangrenu. Težio je ispod 45 kilograma. Um mu je lutao između sna i jave.
Jednog avgustovskog popodneva, spoticao se kroz šumu dok nije pronašao veliku smrču sa debelim korenom. Kliznuo je niz deblo i smestio se uz njega. Šuma oko njega bila je prelepa — sunčeva svetlost kroz grane, ptice, miris bora. Osetio je, prvi put posle dugo vremena, nešto poput mira.
Mislio je da će se tu sve završiti.
Onda su stigli glasovi. Pravi glasovi. Rendžer Džejson Ovens video ga je prvog i pomislio da gleda u leš. Onda su mu se oči pomerile.
Džejson je pao na kolena, doviknuo partneru Stivu Tarpu, i pronašao novčanik. Vozačka dozvola. Pol Voren. Čovek koga su svi već godinu dana smatrali mrtvim.
Helikopter je stigao 47 minuta kasnije.
Lekari nisu mogli da veruju da je čovek pred njima živ
U bolnici u Ankoridžu, lekari su zatekli sliku koja je teško opisiva. Pol je težio 43 kilograma — 77 kilograma manje nego godinu dana ranije. Temperatura tela opasno niska. Oštećeni bubrezi i jetra. Teška anemija. Levo stopalo sa uznapredovalom gangrenom.
Sledećeg jutra operacija je bila neizbežna. Probudio se bez pet prstiju i dela stopala.
Vest je primio s čudnom smirenošću. Možda zato što kada čovek provede godinu dana gubeći delove sebe, telo postaje samo još jedno mesto gubitka.
Denis je stigao iz Sijetla. Kada je ušao u bolničku sobu, nije prepoznao brata. Pol je bio toliko mršav, toliko izmenjen, da je Denis stajao na vratima smrznut od tuge. Onda je Pol podigao drhtavu ruku. Denis je seo i zaplakao.
Roditelji su stigli sledećeg dana iz Oregona. Majka se srušila na vratima.
Preživeo je, ali pravi oporavak tek je čekao
Fizioterapija, operacije, ponovno učenje hodanja. Noćne more koje su ga budile uveren da je i dalje u pećini. Nemogućnost da bude u zatvorenim prostorima. Dijagnoza teškog posttraumatskog stresa komplikovanog dugotrajnom izolacionom psihozom.
Spas je, paradoksalno, pronašao u kameri.
Počeo je polako — kiša na prozoru, jutarnje svetlo, ruke nećaka oko šolje. Fotografije bez ambicije, koje su zahtevale samo prisustvo. Onda je počeo da fotografiše pejzaže koji su evocirali ono što je preživeo — zimske prizore brutalne lepote, šume bez orijentira, doline koje previše obećavaju.
Dve godine nakon spasavanja otvorio je izložbu pod nazivom “365 dana”. Očekivao je skromnu posetu. Umesto toga, rad je dosegao daleko šire od sveta planinarenja — prepoznali su se u njemu preživeli traume, ljudi kroz depresiju i tugu, svi koji su ikada znali kako izgleda kada se nada skoro ugasi.
Izložba je putovala kroz Sijetl, San Francisko i Njujork. Usledili su memoari koji su mesecima bili na listama bestselera.
Tri godine nakon spasavanja, vratio se na Aljasku sa rendžerom koji ga je pronašao. Stajali su nad istim planinama, u istoj šumi. Pol nije mogao da pronađe ni drvo, ni pećinu, ni rečnu krivinu — divljina je povratila svaki trag.
Podigao je kameru i fotografisao pogled.
“Divljina nije pokušala da me uništi”, rekao je kasnije. “Nije joj bilo ni stalo da pokuša. Jednostavno je postojala. Ogromna i nezainteresovana. Ja sam bio taj koji je na nju projektovao sve — romantiku, nadu, kaznu. Zemlja nije bila ni spasilac ni neprijatelj. Bila je to samo zemlja.”
A čovek koji je otišao u nju slomljen na jedan način, vratio se slomljen na mnogo više — ali i dovoljno izmenjen da, po prvi put, kaže istinu o tome ko je zapravo bio pre nego što je sišao sa staze.