…mladića, skoro dečaka, ne starijeg od osamnaest godina. Sedeo je u uglu, sklupčan pored starog, prevrnutog drvenog stola, držeći glavu u rukama. Kada su se vrata podruma uz tresak otvorila i kada je snop svetlosti sa naših baterijskih lampi presekao mrak, podigao je pogled.U njegovim očima nije bilo besa. Bio je to čist, parališući strah koji nikada ranije, a ni posle toga, nisam video kod ljudskog bića. Cela prostorija je mirisala na vlagu, buđ i jezu.Moje kolege iz jedinice, ljudi koje sam poznavao tek nekoliko dana ali s kojima sam delio sudbinu, odmah su podigli cevi. Napetost u tom trenutku mogla se seći nožem. Moje srce je udaralo toliko jako da sam ga osećao u grlu. Prst mi je bio na obaraču puške koju do pre tri nedelje nisam znao ni da rasklopim.”Šta da radimo s njim?” progovorio je glas iza mene, grub i nestrpljiv.U tom sekundu, shvatio sam surovu istinu o ratu. Uniforma te ne pita ko si bio juče – student, zanatlija, sin koji se plaši mraka. Ona te tera da u deliću sekunde doneseš odluku zbog koje ćeš ili izgubiti život, ili izgubiti dušu. Gledao sam u tog dečaka i video sebe samo nekoliko meseci ranije, pre nego što su me strpali u kamion i poslali na front