SIN SE POSLIJE 10 GODINA VRAĆA IZ NJEMAČKE: Kada mi je rekao pravi razlog, nisam znao šta da mu odgovorim
Kada je moj sin otišao u Njemačku, plakali smo i žena i ja. Imao je tada 25 godina i bio je pun planova.
„Tata, dvije-tri godine i vraćam se. Zaradiću dovoljno da napravim kuću i onda više nikada neću morati da idem.“
Tako mi je govorio.
Vjerovao sam mu. Valjda svaki roditelj želi da vjeruje kada mu dijete kaže da će se brzo vratiti.
Prva godina je prošla začas. Radio je mnogo, ali je bio zadovoljan. Redovno nas je zvao i slao fotografije.
Druga godina je prošla, a povratak se više nije spominjao.
„Još samo malo, tata. Sad kad sam već ovdje, glupo je da se vratim bez dovoljno novca.“
Razumio sam ga.
Onda je kupio bolji automobil. Nakon toga dobio bolji posao. Upoznao je djevojku, kasnije su se vjenčali.
Dvije godine pretvorile su se u pet, a pet u deset.
Mi smo starili.
Njegova soba ostala je gotovo ista kao kada je otišao. Žena bi je povremeno očistila i svaki put govorila:
„Neka je. Kad se vrati, neka ga čeka njegova soba.“
Nisam imao srca da joj kažem da sam prestao vjerovati da će se ikada vratiti.
Dolazio je jednom ili dva puta godišnje. Ostao bi desetak dana, obišao rodbinu i prijatelje, a onda ponovo spakovao kofere.
Prije nekoliko mjeseci zazvonio mi je telefon.
Bio je sin.
Razgovarali smo nekoliko minuta, a onda je odjednom rekao:
„Tata, vraćam se.“
Počeo sam da se smijem.
„Dobro, kad dolaziš na odmor?“
Ućutao je.
„Ne na odmor. Vraćam se zauvijek.“
Tada sam shvatio da je ozbiljan.
Prvo što sam pomislio bilo je da je ostao bez posla.
„Šta se dogodilo?“
Ćutao je nekoliko sekundi.
A onda je rekao:
„Mama mi nije rekla, ali ja znam da je bolesna.“
Zaledio sam se.
Žena i ja smo se dogovorili da mu ništa ne govorimo. Nije željela da se brine. Imala je zdravstvenih problema i čekala dodatne preglede, ali je uporno ponavljala da sinu ne smijemo ništa govoriti dok ne budemo znali više.
Ipak, nekako je saznao.
„Ko ti je rekao?“, pitao sam.
„Nije važno. Tata, deset godina jurim novac. Stalno govorim sebi još jedna godina, još jedna plata, još malo ušteđevine. A onda sam shvatio da jednog dana mogu imati pun račun u banci, a da vas više nema.“
Nisam mogao ništa da kažem.
Prvi put poslije mnogo godina čuo sam sina kako plače.
Rekao mi je da je već dao otkaz.
On i supruga odlučili su da se presele ovdje. Uštedjeli su dovoljno da mogu započeti nešto svoje, a kuću koju je godinama planirao da napravi više nije ni želio.
„Srediću onu staru pored vaše. Samo želim da budemo zajedno.“
Kada sam to rekao ženi, dugo je ćutala.
Onda je sjela i zaplakala.
Prije mjesec dana automobil njemačkih tablica zaustavio se ispred naše kuće.
Sin je izašao, otvorio gepek i počeo vaditi kofere.
Žena je stajala na vratima i nije mogla vjerovati.
Prišao joj je, zagrlio je i rekao:
„Mama, ovaj put ne moram gledati kada mi ističe godišnji.“
Tada sam se okrenuo da ne vide da plačem.
Deset godina čekali smo da se naš sin vrati.
Mislili smo da će ga jednog dana vratiti nostalgija ili želja za životom u rodnom kraju.
Na kraju ga nije vratio ni novac, ni kuća, ni posao.
Vratila ga je spoznaja da vrijeme sa roditeljima ne može da se zaradi ponovo.