Jednog jutra sam ga uhvatila, ali nisam pozvala POLICIJU. Saznala sam da kod kuće ima mlađu sestru i bolesnu majku, pa sam od tada svako veče iza vrata ostavljala kesu sa hljebom i hranom. Nakon nekoliko mjeseci dječak je NESTAO. Nisam ga vidjela narednih 35 GODINA.
A onda se ispred moje skoro propale pekare zaustavio skup automobil. Iz njega je izašao muškarac u odijelu i rekao: „Tetka Maro, došao sam da vratim ono što sam vam UKRAO.“ Nisam ga prepoznala sve dok nije izvadio staru papirnu kesu na kojoj sam nekada napisala: „Za tebe i SESTRU.“ Rekla sam mu da mi ništa ne duguje. Tada je spustio dokumente pred mene: „Čuo sam da vam BANKA za sedam dana uzima pekaru. Neću vam vratiti cijenu nekoliko hljebova. Vratiću vam ono što ste vi meni dali — PRILIKU da preživim.“ Ali kada sam vidjela čije ime stoji na dokumentu o mom dugu, shvatila sam da se nije vratio samo zbog ZAHVALNOSTI…