Petnaestogodišnji Luka posle pune dve godine ponovo je došao kod dede Radomira na planinu. Deda ga je čekao još od jutra, naslonjen na kapiju, srećan kao da mu dolazi ceo svet, a ne samo unuk. Luka to nije ni primetio. U rukama mu je bio telefon, pogled mu je klizio preko dvorišta sa gađenjem
„Ovde opet nema interneta, jel’?“ promrmljao je bez pravog pozdrava.
Radomir se samo blago nasmešio.
„Nema, sine. Ali ima mira i zdravlja.“
Luka je odmahnuo rukom, vidno iznerviran.
„Ma super… baš mi je to trebalo.“
Dok je gunđao, iz kuće je izašao Žuća, stari pas, dedina verna senka. Mahao je repom, radovao se detetu. Luka je ustuknuo.
„Skloni tog psa! Smrdi!“
U besu ga je lagano, ali namerno šutnuo nogom.
Žuća je cvileći pobegao i sakrio se iza dedinih nogu. Radomiru se osmeh ugasio.
„Nemoj to, sine. On je bolji od mnogih ljudi.“
Luka je samo slegnuo ramenima, ne mareći.
Ceo dan je prošao u nervozi. Luka je šetao po dvorištu, dizao telefon ka nebu, psovao signal. Radomir mu je više puta govorio da se ne udaljava.
„Nemoj daleko u šumu, spušta se magla, nije to igra.“
„Dobro, dobro…“ odbrusio je Luka mrzovoljno, ne slušajući.
U jednom trenutku ekran je zatreperio – jedna crtica signala.
„Eto! Tamo ima!“ dobacio je i krenuo ka ivici šume.
„Luka, stani! Ne idi dalje!“ povikao je deda.
„Ma znam šta radim!“ odgovorio je bez okretanja.
Korak po korak, Luka je ulazio u šumu, potpuno zagledan u telefon. Signal se pojavljivao i nestajao, vukao ga sve dublje među stabla. Kada je konačno uhvatio internet, stao je na mali proplanak i izgubio se u ekranu – poruke, igrice, notifikacije. Nije primetio kako se smračilo, kako je tišina postala teška.
Kada je podigao glavu, bio je mrak.
Tada je začuo šuštanje. Iz tame su se pojavile oči koje su sijale. Vuk. Polako se približavao, kružeći. Luka se ukočio, srce mu je tuklo kao ludo. Vuk je zarežao i krenuo napred.
U tom trenutku, iz mraka je izleteo Žuća. Onaj isti pas koga je Luka šutnuo čim je došao. Stao je između dečaka i vuka, režao, lajao iz sve snage. Vuk je nasrnuo. Žuća se bacio na njega, boreći se. Čuli su se jauci i lom granja. Pas je zadobio rane, ali nije odstupao.
Tada je odjeknuo pucanj.
Radomir je dotrčao, podigao pušku i pucao u vazduh. Vuk je pobegao u šumu. Deda je kleknuo pored Luke i ranjenog psa, ruke su mu drhtale.
Te večeri, pored peći, Luka je sedeo ćutke. Telefon je ležao zaboravljen na stolu. Žuća je ležao pored, previjenih rana. Luka ga je gledao dugo, a onda tiho rekao:
„Žućo… ja sam te šutnuo… a ti si me spasao.“
Okrenuo se ka dedi, oči su mu bile pune suza.
„Deda, izvini.“
Zatim je, posle kratke pauze, dodao iskreno:
„Šta planiraš sutra da radiš? Hoću da ti pomognem.“