Otac je plakao na kiši pred izlogom jer mu je falilo pola novca za ćerkinu matursku haljinu: Tada mu je prišao nepoznati čovek i šapnuo reči koje nikad neće zaboraviti!
Rasim, građevinski radnik grubih ruku, stajao je jedne kišne noći na Baščaršiji ispred skupog butika, brojeći zgužvane novčanice koje je mesecima štedeo odvajajući od usta. Želeo je da svojoj ćerki odlikašici kupi tirkiznu haljinu za maturu, ali kada je shvatio da mu fali tačno pola novca, slomio se. Krenuo je da ode, poražen, osećajući se kao da je izneverio jedinu osobu koju voli.
Tada je osetio ruku na ramenu. Iza njega je stajao stariji gospodin sa šeširom, koji ga je posmatrao već neko vreme.
Umesto da ga ponizi ili otera, stranac je ušao s njim u radnju, platio haljinu bez reči i otkrio Rasimu tragičnu tajnu o svojoj ćerki Emini – tajnu zbog koje je Rasim izašao iz te radnje noseći kutiju kao svetinju, sa suzama u očima i zavetom koji je morao da ispuni.
Gospodin je izvadio novčanik, mirno doplatio ostatak iznosa i klimnuo prodavačici da spakuje tirkiznu haljinu. Rasim je stajao skamenjen, pokušavajući da pronađe reči zahvalnosti, ali starac ga je samo blago povukao u stranu, dalje od znatiželjnih pogleda.
„Nemoj mi zahvaljivati, Rasime,“ rekao je tiho, dok mu je glas podrhtavao. „Moja Emina je pre deset godina odabrala baš tu haljinu. Istu boju, isti kroj. Trebala je da blista na svojoj maturi, ali… sudbina je imala druge planove. Nikada je nije obukla. Te noći, na putu do restorana, jedan trenutak nepažnje drugog vozača odneo je moju jedinu kćer.“
Starac je duboko udahnuo, dok su mu se oči punile suzama koje su se mešale s kapima kiše na njegovom licu.
„Godinama čuvam taj novac, čekajući trenutak kada ću osetiti da je ona negde blizu. Gledajući tebe kako plačeš pred onim izlogom, osetio sam da me ona vuče za rukav. Šapnula mi je: ‘Oče, nemoj dozvoliti da još jedna devojčica ostane bez svoje haljine’.“
Zavet koji je promenio sve
Pružio je Rasimu kutiju, ali pre nego što se okrenuo da ode u noć, nagnuo se i šapnuo mu reči koje će Rasim pamtiti do kraja života:
> „Obećaj mi samo jedno: Nemoj joj reći da je haljinu kupio stranac. Reci joj da si je zaradio svojim rukama. Želim da tvoja kćer u tu dvoranu uđe znajući da je otac voli najviše na svetu, jer je ta sigurnost vrednija od svake svile.“
>
Rasim je stajao na pločniku, čvrsto stežući kutiju uz grudi. Gledao je kako starac nestaje u magli Baščaršije. Te noći, dok je koračao kući, Rasim nije nosio samo haljinu. Nosio je lekciju o tome da ljudska dobrota ne traži priznanje, i zavet da će, baš kao taj stranac, jednog dana on biti nečija svetlost u mraku.
Kada je njegova kćer na dan mature obukla tirkiznu haljinu, nije znala zašto njen otac plače dok je gleda. Mislila je da je to od ponosa, ne znajući da on u njoj vidi dve devojke – svoju kćer koja počinje život i jednu Eminu koja, kroz tu haljinu, konačno pleše na svojoj maturi.