Naslov: Miris dunja i rđa na duši
Milka je stajala ispred masivnih hrastovih vrata beogradskog penthausa, popravljajući staru maramu. U rukama je držala dve pletene korpe – u jednoj je bio mladi sir i kajmak, a u drugoj mirisne dunje i teglice pekmeza od šljiva. Putovala je autobusom pet sati iz svog sela, radujući se što će prvi put videti unuku koju je njen sin Marko dobio pre tri meseca.
Vrata je otvorila Elena, Markova supruga, žena koja je “estetiku” cenila više od etike. Čim je ugledala svekrvu u gumenim opancima i starinskom kaputu, lice joj se zgrčilo.
“Milka, šta ćeš ti ovde bez najave?” prosiktala je Elena, ne otvarajući vrata do kraja jer su u dnevnom boravku sedele njene prijateljice sa joge. “I šta ti to tako bazdi? Ceo hodnik miriše na stalu i kiseli kupus!”
“Donela sam deci malo domaće hrane, kćeri… I ove dunje, da zamirišu sobu”, tiho je rekla Milka, ne skidajući blagi osmeh sa lica.
“Te dunje mirišu na memlu i sirotinju! Moje dete ne sme da bude u kontaktu sa tim bakterijama,” vrisnula je Elena, uzela obe korpe i bukvalno ih izgurala iz stana, a Milku snažno odgurnula ka liftu. “Idi u neki hotel ili se vrati u to svoje blato. Marko je na sastanku, nema vremena za tvoje seljačke drame!”
Vrata su se zalupila. Milka je ostala sama u hodniku. Nije plakala. Samo je polako sela na pod pored svojih korpi, izvadila malu, masnu kovertu iz džepa kecelje, spustila je na otirač i polako krenula niz stepenice – nije htela da čeka lift jer se u njemu osećala zarobljeno.
Trenutak istine
Deset minuta kasnije, Elena je krenula da izbaci korpe u kontejner pre nego što se Marko vrati. Na podu je videla kovertu. “Sigurno je neki recept za proju”, pomislila je podrugljivo. Ali kada ju je otvorila, iz nje su ispala dva ključa i list papira sa zaglavljem advokatske kancelarije.
U dokumentu je stajalo:
> “Ugovor o poklonu: Milka Pavlović prenosi vlasništvo nad poslovnim prostorom u centru grada i porodičnom kućom na ime unuke Lane, pod uslovom da se novac od zakupa (2.000 evra mesečno) koristi isključivo za njeno školovanje.”
>
Ispod je bila rukom pisana poruka:
> “Kćeri, prodala sam svu zemlju i stoku jer mi ruke više ne mogu. Ostavila sam sebi samo jednu sobicu u potkrovlju kod komšije. Marko mi je rekao da vam je teško sa kreditom, pa sam sredila ovaj prostor u gradu koji sam godinama čuvala. Izvinite što torbe smrde… u podrumu su stajale dok sam pakovala tatinu zaostavštinu da vam prodam i to. Voli vas majka.”
>
Kazna na mrazu
Elena je osetila kako joj se želudac okreće. Pogledala je u skupoceni nameštaj koji je verovatno kupljen Markovim poslednjim atomima snage, dok je Milka, koju je nazvala “smrdljivom seljankom”, zapravo bila njihova jedina spasiteljka.
Istrčala je iz stana. Nije obula cipele. U svilenim čarapama je izletela na decembarski mraz, vrišteći “Majko! Milka!”. Trčala je ka autobuskoj stanici, ali sneg je već prekrio tragove opanaka. Na klupi pored stanice videla je samo jednu zaboravljenu dunju koja je ispala iz korpe.
Milka je već bila u autobusu, gledajući kroz prozor kako se gradska svetla gase, ne znajući da je iza sebe ostavila ženu koja će se celog života stideti sopstvenog odraza u ogledalu.