Некад сам мислио да сам јак. Да све могу сам. Да ћутање значи контролу, а навика — стабилност.
Онда је дошао он.
Не као спас, не као чудо, већ тихо. Превише тихо да бих одмах схватио колико ће ми променити живот. Сео је поред мене једне вечери, док сам гледао у празно, и спустио главу на моје колено. Није тражио ништа. Ни пажњу, ни храну. Само је био ту.
Време је пролазило. Дани су личили један на други, али нешто је било другачије. Кад бих устао — он је устајао. Кад бих застао — он је чекао. У његовим очима није било питања, само прихватање. Онако како људи ретко умеју.
Видео ме је у тренуцима када сам био сломљен, а нико други није приметио. Када сам се смејао пред светом, а ноћу ћутао са самим собом. Ниједном ме није питао зашто. Ниједном ме није оставио.
Схватио сам да постоји посебна врста љубави — она која не прави буку. Она која не тражи објашњења. Она која остаје чак и кад све друго оде.
Сада, кад седимо један поред другог, у овој тишини која више не боли, знам једно:
Нису сви пријатељи они који говоре.
Неки су они који остану.
И то је довољно за цео живот
И једног дана, приметио сам да корача спорије.
Да више не трчи испред мене, већ пажљиво иде уз ногу.
Као да не жели да ме остави ни на тренутак.
Те вечери сам му рекао „биће све у реду“, а он ме је погледао оним истим очима које никад нису лагале. Није му требало обећање. Само да будем ту.
Лежао је поред мене, као и увек. Тихо. Мирно.
А кад је заспао, држао сам му шапу и молио се да јутро мало сачека.
Није сачекало.
Од тада, кућа је иста, али тишина је другачија.
Његов лежај је празан, а срце пуно онога што не умем да изговорим.
Кажу да пси не живе дуго.
Лажу.
Они живе довољно да нас науче шта је права љубав —
а онда оду, и понесу део нас са собом.
И ако ме неко пита да ли бих све поново…
само ћу рећи:
бол вреди, кад знаш да си био нечији цео св