Žena (50) koja je “umrla” na 24 minuta, želela je da podeli šta je osetila i videla “sa druge strane.”
Tesa Romero, koja je napisala knjigu o svom potresnom iskustvu sa kliničkom smrću, kaže da je ova situacija učinila da više ne oseća strah od smrti.
Sociološkinja, koja živi na jugu Španije, bila je na putu da odvede ćerke u školu, kada je pretrpela iznenadni srčani zastoj, piše “Dejli mejl”.
Hitna pomoć je stigla nakon 24 minuta, navela je Tesa u svojoj knjizi “24 minuta s druge strane: Život bez straha od smrti” (eng. 24-Minutes on the Other Side: Living Without Fear of Death), dodajući da su joj lekari kasnije rekli da je njeno srce u potpunosti prestalo da kuca sve vreme.
Dodala je da doktori nisu bili sigurni šta se tačno dogodilo: “Čula sam ih kako govore o akutnom infarktu miokarda i iznenadnom srčanom zastoju. Ali nije bilo saglasnosti. Nikada nećemo saznati šta se zaista desilo.“
Prisećajući se svojih trenutaka “sa druge strane”, Tesa, koja se u tom periodu borila s retkom bolešću, kaže: Prva stvar koju sam osetila bila je neizmerna spokojnost. Prvi put posle dugo vremena, više nije bilo fizičkog ni emotivnog bola – patnja je nestala. Osetila sam ogromno olakšanje, kao da mi je skinut ogroman teret s leđa. Sećam se da sam lebdela iznad plafona, posmatrajući prizor ispod sebe.Videla sam ljude kako ulaze i izlaze iz male klinike u kojoj sam bila – i mogla sam da vidim svoje ćerke u čekaonici. Videla sam telo kako leži dole. Bilo je zbunjujuće jer nisam bila svesna da sam mrtva. Znala sam da se osećam živo, budno i svesno.
U knjizi je takođe napisala: “Ali nisam shvatala zašto me niko ne vidi niti čuje. Ranije nisam verovala u ovakve fenomene – ali kada sam se probudila, znala sam sa apsolutnom sigurnošću da ono što sam doživela nije bio san. Bilo je stvarno. Sve oko mene delovalo je drugačije. Imala sam veoma čudan osećaj, kao da je svet prošao kroz neki stari filter. Kao da vreme više ne funkcioniše na isti način. Sve je delovalo sporije, gušće, ispunjeno dubljim značenjem.”
Tesa Romero se mesecima pre ovog iskustva borila s ozbiljnim zdravstvenim problemima. Uprkos brojnim medicinskim ispitivanjima, lekari nisu uspeli da pronađu tačan uzrok njenog stanja.
“Doktori nisu mogli da utvrde šta mi tačno nije bilo u redu. Radili su sve moguće testove, ali nijedan nije dao jasan odgovor. Moje telo je otkazivalo, a oni nisu mogli da nađu konkretan razlog. To je bio izuzetno stresan period, jer sam se osećala sve gore – a niko nije mogao da mi objasni zašto. Javljali su mi se hirurzi, neurolozi i naučnici koji proučavaju ovakve fenomene. Mnogi od njih složili su se oko jednog vrlo značajnog zaključka – da je moja bolest verovatno bila fizička manifestacija mojih emocija. U to vreme prolazila sam kroz najteži period u svom životu. Ponekad ono što potiskujemo iznutra telo na kraju izbaci spolja”, rekla je Tesa Romero.
Ovo iskustvo potpuno je promenilo Tesin pogled na život i smrt.
“Ranije sam osećala dubok strah od smrti. Videla sam je kao nešto mračno, neizvesno i bolno. Nakon onoga što sam doživela, shvatila sam da smrt nije kraj, već prelazak. To je poput prelaska kroz vrata u mesto gde sve ima smisla, gde ljubav i mir obavijaju sve. Više je se ne bojim. Naprotiv, osećam dubok mir znajući da život traje i posle onoga što vidimo, da nismo sami i da smo beskrajno voljeni”, istakla je Tesa Romero.
Naučne osnove iskustava bliskih smrti
Iskustva u kojima ljudi tokom kliničke smrti vide i čuju različite stvari imaju određenu naučnu osnovu.
Godinama su studije pokazivale da ljudski mozak i dalje funkcioniše kratko vreme nakon što srce prestane da kuca, iako izgleda kao da je prestao s aktivnošću na uobičajenim skeniranjima. Istraživanja su takođe otkrila da mozak može ispoljavati povremene impulse aktivnosti čak i sat vremena nakon prestanka dotoka kiseonika, tokom reanimacije.
Ova otkrića navela su neke lekare da preispitaju standardnu medicinsku praksu po kojoj se osoba proglašava mrtvom nakon tri do pet minuta bez kiseonika u mozgu, jer bi teoretski mogla ponovo oživeti.
Ljudi su ranije govorili za “Dejli mejl” o iskustvima van tela, kao što su viđenje svetlosti na kraju tunela ili susreti s preminulim rođacima. Drugi su, pak, opisivali prizore rajskog zagrobnog života.
Iako nauka još istražuje šta se dešava u mozgu nakon kliničke smrti, pitanje zašto toliko ljudi doživljava slična iskustva i dalje je predmet rasprava među stručnjacima.
Neki teoretišu da, kako mozak prolazi kroz ove promene, dolazi do termina “otpuštanja kočnica”, što otvara percepciju ka izuzetno jasnim i živopisnim sećanjima iz našeg života tj. halucinacije koje mozak stvara usled nedostatka kiseonika.
Međutim, to je samo teorija, a neki stručnjaci je osporavaju.
stil
